ŽURI POLAKO3 min read

Umorni ste? Istrošeni? Prazni?

Jurite, žurite a nikuda ne stižete?

Svaki dan vam je jedno te isto. Ona Ekremova smešno-tužna pesma  ‘’Kuća pos’o, pos’o kuća’’?!

Nemate vremena ni za šta.

24 sata vam je premalo a i da dan stane u 72 sata ne bi vam bilo dovoljno…

Druženje vam je odavno postalo luksuz koji sebi priuštite veoma retko a ni tada. Izgovarate se besmislenim isprikama: ‚‚Znaš kako je, nema se vremena ovih dana…‚‚

Za decu jedva da nađete kvalitetnih pola sata, o (ne)bračnom partneru da i ne govorim…

Besposličarenje vam je omrznuta reč u rečniku. Kada vidite nekog kako ne radi ništa, kroz glavu vam prolaze najgore muke koje možete osmiliti za takvu lenčugu.

‚‚Ta kako je nije samo sramota! Zašto ne bude kao svi ostali i počne da živi u nemanju vremena?!‚‚

200 na sat postao je vaš moto.

Brzo vozite, jedete u hodu brzu hranu – žureći, skrolate po društvenim mrežama klikćući lajkove čisto lajkanja radi, upražnjavate seks na brzinu ( no pre će biti da nemate niti vremena niti energije za njega),  obavljajte milon poslova u isto vreme…..

A život curi popug peska u peščanom satu.

A onda  jednog dana otvarate oči i shvatate da ležite na samrtnoj postelji udišući svoje poslednje udahe.  Suza se lagano otkida od vašeg oka klizeći i vlažeći vam umorne usne. Jasno vam je da ste protraćili život. Da ga niste živeli.

A trebalo je živeti.

Trebalo je uživati u dodiru kiše u letnjem danu.

Trebalo je igrati školice sa svojim detetom.

Trebalo je osetiti na svojim nepcima što duže ukus jagode.

Trebalo je sesti na ljulajšku i ljuljati se dugo, duuuugo.

Trebalo je zagledati se u zvezde na nebu.

Trebalo je osetiti telo voljenog partnera kao da ga osećate po prvi put.

Trebalo je zastati i pomirisati cvet, udahnuti njegov opojan miris.

Trebalo je slušati.

Trebalo je odvojiti vreme za druženje.

Trebalo je pomoći nekome, jer ste se zadesili u tom trenutku na tom mestu i bili ste svesni da mu treba pomoć.

Trebalo je uživati u plesu, muzici, umetnosti.

Trebalo je osmehnuti se nepoznatoj osobi  na klupi koja sedi i ne radi ništa.

Trebalo je stvoriti vreme za dokolicu, za potpuno bitisanje i postojanje bez misli.

Trebalo je meditirati.

Trebalo je živeti život u trenutku.

Trebalo je žuriti polako.

Ne čekajte da vas snađe ovakva sudbina. Već koliko sada usporite. Obratite pažnju na disanje. Usporite ga i produbite. Osvrnite se oko sebe, primetite izraze lica ljudi koje susrećete. Obratite pažnju na okruženje u kojem ste. Pogledajte kroz prozor, pustite oči da lutaju po tom pejzažu. Neka vam od danas životni moto postane ‚‚Žuri polako‚‚ ili kako su u antičko doba govorili Festina lente ( Speûde bradéōs). Ovaj moto bio je omiljen rimskim imperatorima Avgustu i Titu, ali i slavnim Medičijima iz Firence.

A kada usporite desiće se čudo. Za sve ćete imati vremena! Vreme će vam postati  najbolji prijatelj. Ono je i onako relativna stvar. Naš  pogled na njega utiče da ga ili imamo ili nemamo.

Kada usporite fokus će vam postati bolji, jasniji. Te ćete iz tih razloga  raditi bolje, preciznije, lakše. Videćete stvari na drugačiji način. Uočavaćete  sve što do tada niste mogli, jer ste jurcali kao muva bez glave.  Zbog svega toga imaćete više vremena i energije  za druge stvari. Za one ‚‚ne tako važne stvari‚‚ koje čine život zaista vrednim življenja. Za stvari koje vam ispunjavaju dušu i čine da vaše srce peva pesmu sreće i blaženstva.

Raj je moguć ovde i sada, samo treba znati tajnu koju su znali naši preci: ‚‚Žuri polako ( i svuda ćeš stići).‚‚