ZAŠTO PLAČEMO?6 min read

„Oni koji ne plaču, ne vide.“

Viktor Igo

Kada ste poslednji put plakali?

Kada vam se poslednji put duša cepala i raspadala u paramparčad?

Da li ste krili svoje suze i krišom otirali srebrne izdajice s lica?

Jeste li se ikada zapitali zašto plačemo i šta suze u stvari znače?

U ovom tekstu probaću da proniknem u tajnu zašto plačemo kako sa naučnog tako i sa duhovnog aspekta. Zato hajde da počnemo.

Da je plakanje od pamtiveka intrigiralo ljudski rod pokazuju to i razni mitovi. Stari Egipćani su verovali da je bog Rem ili Remi plačljivac inače bog ribe, svojim suzama oplodio zemlju stvorivši tako na njoj biljke i reptile. Dok u mitologiji antičke Grčke postoji priča o Niobi, koja je prema Ovidiju bila ćerka Tantala i plejade Dione koja je bila udata za kralja Amfiona. U tom braku rodila mu je četrnaestoro dece (sedam ćerki i sedam sinova). Zbog svog porekla, braka i dece smatrala je da zaslužuje da bude isto, ako ne i više, poštovana od boginje Lete. Saznavši za tu njenu drskost, boginja Leta je zatražila od Apolona i Artemide da kazne Niobi. Oni su to i uradili ubivši joj svu decu. Okružena leševima svoje dece Niobi se od bola okamenila a jak vihor preneo ju je na brdo Sipil, gde iz njenih kamenih očiju i dalje teku suze. U starih Rimljana postojao je bog Vagitanus ili Vatikanus (ime je poteklo od latinske reči vagitus što znači plakati, drečati, zavijati) koji je bio zadužen da novorođenčetu udahne prvi plač.

I ljudi od nauke su se u ranijim vekovima bavili razlozima zašto i kako to čovek plače. Nije im bilo najjasnije odakle suze dolaze, da li iz srca ili iz mozga. Dok 1662. godine danski naučnik Nil Stensen nije otkrio da su žlezde odgovorne za stvaranje suza. Zanimljivo je da je začetnik teorije evolucije Čarls Darvin u svojoj knjizi ‚‚Izražavanje emocija kod čoveka i životinja‚‚ objavjene 1872. godine izneo stav da su emotivne suze potpuno besmislene. Kada su današnja istraživanja o razlozima zašto plačemo u pitanju ona su još uvek u povoju i veoma mali broj naučnika se bavi njime.

Plakanje je prirodna stvar koja nam služi da pokažemo svoje emocije, kako pozitivne tako i negativne. Možemo da plačemo i kada nam je teško i kada nam je nešto smešno. Na pitanje zašto plačemo nemoguće je dati jednostavan odgovor. Nekako se dolazi do zaključka da čovek plače kada oseća emociju koju nije tako lako iskazati i opisati. Kada je ona duboka i jaka a jedini način da je izbacimo na površinu jeste putem suza.

Svi mi plačemo, nebitno kojeg pola smo. Muškarci u proseku plaču manje od žena što je i za očekivati jer su vekovima podizani u ideji da: muškarci ne plaču jer su oni snažni i hrabri ratnici spremni na razne nedaće i smrt. Takođe žene su te koje će pre nego muškarci odreagovati sa empatijom kada neko pusti suzu. Plakanje u većini kulutra nosi lošu reputaciju jer se smatra znakom slabosti i zbog toga se ne podstiče niti se podržava. Isto tako prihvatljivije je kada zaplačete u intimijem okruženju, nego recimo na poslu.

Vremena su se koliko toliko promenila pa nam je sada jasnije da je gušenje emocija loša stvar za naše mentalno i fizičko zdravlje. Stoga je mnogo prihvatljivije da plačemo, no to još uvek radimo sa nekim stidom i krišom, da nas niko ne vidi.

Većina beba kada dođe na ovaj svet plače. To je doduše plač bez suza jer još nisu razvile žlezde koji su zadužene za njih. Uvek sam se pitala zašto ne dolazimo smejući se već plačući u ovo fizičku realnost. Zezala bih se kako smo svesni da smo se debelo zajebali što smo odlučili da se ovaplotimo u materijalnom obličju. No šalu na stranu bebe plaču jer im je to način komunikacije kojim signaliziraju da im nešto nije po volji ili da imaju potrebu za nečim. To je mehanizam koji im omogućava da prežive pošto same to nikako ne bi mogle. Potom kako starimo čovek shvata da je plač i dalje dobro sretstvo za izražavanje sopstvenih potreba. Razlozi za plač se menjaju tokom godina našeg odrastanja ali uvek imaju istu svrhu, a to je da prenesemo da smo iskreni u onome što u tom momentu osećamo i da ljudi oko nas mogu da nam veruju. Takođe istraživanja su pokazala da mi u stvari suzama ne pokušavamo da izmamimo pomoć od drugih, već želimo da se povežemo sa njima na emotivnoj osnovi. Suze su tu da bi kod ljudi izazvale empatiju. Istraživanje razloga zašto ljudi plaču su još u začetku no svakako polako počinju da ukazuju da je plakanje ok i da ne treba da se stidimo ako zaplačemo.

A šta kaže spiritulani pogled na to zašto plačemo i šta suze znače?

Abraham kaže: ‚‚Suze često znače da ste usklađeni sa ljubavlju koja je veća od vaše sposobnosti da je podržite.‚‚

Kroz plač mi otpuštamo otpor prema stvarima koje želimo. Sećate li se beba koje dolaze na ovaj svet kroz plač? Da li vam je sad jasnije zašto na svet dolazimo plačući. Ne zato što ne želimo da smo ovde u materijalnom obličju, već zato što smo u tom momentu svesni da je neophodno otpustiti otpor kako bismo što lakše prešli iz energetskog rilma u fizički rilm. Plakanje je kao neki prekidač koji nas na brzinu konektuje sa onim što mi zaista jesmo, deo Beskonačnog Izvora. Kada nam niz lice teku suze radosnice to je pokazatelj da smo se izneandili spoznajemo ko smo mi u stvari. Kada plačemo jer nam se nešto loše ili strašno desilo to je podsećanje od strane Izvora ko smo mi zaista.

I zbog svih ovih razloga plakanje ne bi trebalo da bude ništa sramotno niti da bude obeshrabrivano. S vremena na vreme dobro je isplakati se i tako olakšati dušu i srce.

‚‚Plakanje ne znači da ste slabi. Od rođenja, to je uvek bio znak da ste živi.“

Šarlot Bronte

No ako plakanje postane učestalo i nekontrolisano vreme je da se obratite za stručnu pomoć jer je to jasan znak da ste zapali u dublji psihološki problem (kao što je depresija) koji ne možete i ne trebate da rešavate sami. Zato se ne libite da zatražite stručnu pomoć!